SRODNE DUŠE – Vladimir Vučković

NIŠKI ČEHOV
Proza Vladimira Vučkovića nastaje u maniru najlepše tradicije srpske pripovedačke književnosti čiji baštinici su Bora Stanković, Stevan Sremac, Radoje Domanović… Ima u njegovim pričama i Sremčevog humora iDomanovićeve satire i Stankovićevog osećaja za karaktere. Takođe, primetan je uticaj majstora ruske pripovetke kao što su Čehov i Turgenjev koji se manifestuje kroz brigu za likove koji su odreda tzv. “obični” i “mali” ljudi, često zatečeni u vihoru istorije, neki spremni a neki nespremni da se suoče sa neminovnim, bilo da je to rat, raspad porodice i tradicionalnih vrednosti, sve one životne nedaće koje su znale da pogode pripadnike jednog malog naroda koji je sagradio kuću na raskrsnici puteva. Opet, u svakoj od pripovedaka postoji nešto univerzalno, bilo da je to ideja vodilja ili jedna jedina rečenica, nešto što se da uočiti kod svakog čoveka, bilo da on živi u Nišu, Donjecku ili Nju Jorku. Upravo ti momenti univerzalnog su možda najumetničkiji domet Vučkovićevog pripovedanja.
Drugi veliki kvalitet pripovedanja Vladimira Vučkovića je to što on, iako svestan tradicije književnosti i jezika na kome piše, baš kao i veličine tema i istorijskih događaja koji su ih nametnuli, čini nenametljivo i neopterećeno, što je, zaista, velika retkost među savremenim srpskim piscima. Naime, moderni srpski pisci dobrim delo pate od potrebe da se odmah uhvate u koštac sa velikim temama, da tvore značajne, gigantske karaktere, da polemišu, malo sa kolegama, malo sa kritičarima, malo sa Gospodom na Nebesima… Čitaoci su njima poslednja rupa na svirali. Sa Vučkovićem je drugačije, on kao da zna da sem pouke i istorijske trivije, sem polemičkog tona i podsećanja na neke bitne a zaboravljene stvari, pripovetka treba da priušti zadovoljstvo čitaocu. I zato piše jasno, bez stilskih i idejnih izleta u egzibicionizam i isprazno filozofiranje, njegove pripovetke imaju glavu i rep, početak, sredinu i kraj… Neko će reči da to nije veliko postignuće, ali, u stvari, to upravo jeste odlika jednog nepretencioznog a kvalitetnog pripovedanja kakvo je nekad krasilo jednog Stankovića i Andrića a kakvo je danas gotovo iščezlo međ’ savremenim srpskim književnicima koji u jurnjavi za trendovima, angažmanima i poetikama prosto zaboravljaju da priča treba da bude – priča.
Zato u svojoj novoj zbirci pripovedaka, drugoj po redu, Vladimir Vučković skromno, ali veoma umešno, poput mudraca koji deci posedaloj oko vatre otkriva neslućene tajne prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, daje na uvid niz izvanrednih pripovesti ispričanih jednom, na prvi pogled, klasičnom pripovednom tehnikom, ali na svež i nadahnut način. Kroz njegove priče defiluje galerija upečatljivih likova, bilo da su oni kovači ili ratnici, srećnici ili čemernici, muškarci ili žene, i svi su oni, na neki način – srodne duše.

Kategorija: